Рождество Господа нашега Исуса Христа

Мир Божји, Христос се роди! Један од највећих хришћанских празника јесте Божић. Тога дана празнујемо рођење Јединороднога Сина Божјег - Господа Исуса Христа од Духа Светога и Свете Дјеве Марије у "Витлајему Јудејскоме за време Ирода Цара" (Мт 2.1).

С обзиром на месијанску службу новорођенога Богомладенца Христа, који је "ради нас људи и ради нашега спасења сишао с неба... и постао човек" - Његово рођење у времену је најзначајнији догађај у историји рода људског. Зато је целокупно културно човечанство од пре две хиљаде година поделило историју рода људског на два дела - на историју пре рођења Господа Исуса Христа и на историју после рођења Господа Исуса Христа.

Сваке године на Божић, људи се сврставају у две групе. Прва група је она на чијем су челу витлејемски пастири и мудраци са даровима, а друга следи злог цара Ирода. У првој су они људи који у себи носе незлобивост, простодушност, скромност и приступачност пастира који су први чули радосну вест (премудрост се даје простим). Такви људи од себе Богомладенцу дају дарове љубави, доброте и других врлина. Нажалост има и оних који су попут Ирода збуњени појавом Христа у свету. Њима је велика вредност и сва радост у материјалном богатству и сами не разумеју радост оних првих. Поготово што се Христос јавља као нов Цар који им својим моралним законом смета у одржању богаства (власти). Ипак, код неких то није дефинитивно стање. Али оставимо, као и мудраци двор Иродов и почујмо песму која се разлеже витлејемском пустаром: "Христос раждајетаја – славите! Христос с' небес-срјашчите (сретајте га, излазите му у сусрет)! Христос на земљи – вознеситесја! Појте Господеви, всја земља!" Онај ко срцем чује ову песму не држе "дечије обичаје" већ му Православни Српски обичаји оприсутњују рођење Исуса Христа и држе његов дух у коленопреклоном ставу пред светлошћу лица Господњег које милује и греје душу. Тако су сви наши обичаји настали из искуства односа са Богом. И не само то, они чувају наше породице од примитивног западног одрођавања, једном речју чувају наш лични и колективни идентитет. Уз њихову помоћ можемо спознати наше место и улогу у породици и друштву у сваком животном добу, и стећи оно што се једном речју зове културом живљења. Многи од њих су стари преко два миленијума и представљају наше непроцењиво народно благо и цивилизацијски спој древне словенске културе и хришћанства. Због ограничености простора само ћемо у кратким цртама навести и објаснити српске и сремачке обичаје за Божић који се могу пролагодити и животу у граду.

Детињци, Материце, Очеви

Mеђусобно везивање ради љубави и слоге, као припрема за долазак Сина Божијег.

Туциндан

Припремање прасета за богату Божићну трпезу, као код витлејемских пастира.

Бадњи дан - бденисање за дочек Божића

Бат - корак, Божић бата – Божић корача, долази тј. иде Божић.
Бадње дрво "Бадњак" је храстова грана јер је храст најјаче дрво чији лист добија боју старог злата и не опада. Симбол је снаге Христа и зато га и зовемо храст. Он се кити на Бадње вече па је пожељно имати га засађеног у дворишту. Једна грана се запали, што симболизује светлост којом је Христос обасјао свет. У недостатку храста стари војчани су за Бадњак користили и дрво дуда, багрема или ораха. На улицама се ложе ватре као витлејемски пастири што су наложили да мали Исус не озебе.
Кандило у житу је светлост Христова над нама и нашом земљом. Зелено жито је симбол живота.
Домаћице месе бадњи (Бадњачки) колач (погачу) од бесквасног теста што представља крај Старог Завета. Осим њега умесе се и Божићни обредни хлебчићи са квасцем (Нови Завет) који се једу на Божић. Бадњи колач се окреће и ломи (не сече) пре вечере уз певање Рождества.
Соба се закрсти са три ораха у угловима као благослов за чврст опстанак дома.
Слама наш дом претвара у витлејемску пећину и подсећа нас да наша душа треба бити мека да би се у њој настанио Христос. На сламу се рашири чаршав на коме се постави посна вечера сачињена од три јела – симбол Бога Свете Тројице од кога црпимо живот и постојање. Треће јело је обично дезерт – резанци с' маком и куване шљиве. Храна се после вечере не склања јер се верује да у Божићној ноћи нашу кућу обилазе Свети Никола (на западу деда-Мраз) и наши преци.

Вертепи

На бадње вече кроз наше село иду "Вертепи". Они се тако зову јер носе Вертеп – пећину Христовог рођења, направљену у облику цркве у којој је икона или фигурице божићних личности на слами. Они су Вертепи - пећине у којима се рађа Исус Христос, као и у душама свих верних. Када уђу у нечију кућу, они ту изводе представу о доласку три мудраца са истока, што је записано у Матејевом Јеванђељу у 2. глави. Овај обичај вуче корене из древне Византије и престоног града Цариграда, а у новом веку је обновљен у карловачкој Митрополији. Иако је у наше време изостало ношење цркве – Вертепа, Вертепи су симбол нашег села јер веома мало села држе ову традицију. Почетком 20.века у Сомбору је састављен званични текст Вертепа који се данас изводи у црквама у граду и нашој цркви. Наш војачки текст је старији што се види по старим речима из славено-сербског језика којим су говорили панонски Срби до Вука.

Јутрење

Још једна од карактеристика нашег села је Божићно јутрење у 4 сата. Јутрење се у Војки доживљава као нешто велико и важно пред Богом. Три мудраца су дуго путовала док нису дошли да се поклоне Богомладенцу а пошто је наша црква близу, ми онда учинимо подвиг тиме што устанемо тако рано. На Јутрење је пуна црква народа, особито младих. У разговору са њима може се чути да им је Јутрење најважнија ствар у години јер на њему стекну велику благодат и духовну снагу за целу годину. Оно што је везано за јутрење, а веома је важно да се зна је да иако је прошла поноћ, Христово рођење објављује свештеник са Олтара, и тек када огласи – Христос се роди, можемо се тако поздравити. Као што су за његово рођење знали само они што су дошли да му се поклоне, па се тек онда они који су били код својих кућа кад су чули од ових првих. Зато су оном ко би пре свештеника рекао – Христос се роди, Војчани одговорили – Ко ти је рекао?, а не Ваистину се роди.

Литургија

Литургија је први и централни догађај од кога су настали сви обичаји. На њој остварујемо јединство међу собом и са Богом Оцем.

Чесница

Домаћица рано ујутру умеси Чесницу, у част Исусовог рођења. Чесница се у свим српским крајевима масила као најбогатији и најслађи колач у зависности од животних прилика и услова. Некада су и панонски Срби месили чесницу у облику хлеба (погаче), али чим је тесто почело да се растеже на коре они су то пренели и на Чесницу, испрва само са медом а касније додајући и орахе да би било што богатија и слађа. Чесница се ломи за ручком, а домаћица ломи парчади и са тако умазаним рукама додирује воћке уз шапат молитви и благослова за чист ваздух, благу у родну годину. У Чесницу се ставља динар а онај ко га нађе сматра то Божијим благословом за срећу. Зато у току године њему поверавају (макар симболично) почетал важних послова. Са динара се не скида тесто јер је то симбол берићета и као такав се задева за икону. Није проверено да ли је још негде као у Војки осим динара у Чесницу стављано парче од Бадњака остављено при сечењу, које се носило за срећу.

Обредни хлебчићи

Божићни колач је облика као колач за Крсну Славу. Украшава се крстом чији се крајеви заврну и у које се смештају ораси, а у средини је уместо печата забоден стручак босиљка. Овај колач се ломи пре ручка уз певање Рождества, преломи се и домаћин га сече и дели укућанима.
"Здравље" је колач у облику векне засецан на онолико делова колико има укућана. Домаћин га сече и дели укућанима који га умачу у вареник (кувано вино у шерпици са остатком меда од чеснице) и уз речи "Христос се роди" узимају као прво јело за здравље.
Хлеб "Сунце" је у облику Сунца и "Месец" у облику Месеца.
"Рука" у чијем се удубљењу после печења стави орах (симбол снаге) је намењена домаћину.
Колач за орача у облику ђеврека, кога орач носи са собом кад пође на њиву и заорава у прву бразду као Божији благослов.
"Гувно" или "Гумно" је колач у облику лепиње. Гумном се у Срему назива сеоско газдинство, тзв. друго двориште. Овај колач је украшен фигурицама од бесквасног теста које представљају све оно што се у гумну налази: пластови сена, кокош, свиње, котобања, ...
Колач "Витица" у облику плетенице се месио за девојку у кући.
Колач за Радована који се даје "Радовану" (положајнику).
Сви ови хлебови су умешени и печени на Бадњи дан.

Радован

Положајник се у Срему назива Радован. Рођење Христово је нови почетак у историји људског рода, па се тако доживљава сваки Боижић. Онај ко први крочи у кућу на Божић, сматра се да полази тај дом и зато се зове Полазник, Положајник који проџара ватру на огњишту. У Срему га зову Радован јер доноси радост у кућу. У његовом лику виде лик Божији и зато га поштују. Интересантно је да у митологији Лужичких Срба (у источној Немачкој) и Полапских Срба (у Чешкој) бог доброг расположења и среће називан Радосћ, Радост, Радован, па су им се тако и владари звали (Радован III). Радовану се везује кошуља од народног платна и даје му се колач. Коме се те године удала кћи, Радован у тој кући је зет. Некада је он у пратњи својих другова на коњима обилазио све младине рођаке и од свих добијао по кошуљу. Неке таште су свом зету везивале целу трубу платна, од чега би млада шила постељину за њих двоје. На крају су сви опет долазили у младину кућу где је била вечера. Радован се пратио кући на други дан Божића.

Други дан Божића

Други дан Бижића је посвећен Пресветој Владичици нашој, Дјеви Марији – Богородици кроз коју дође радост целом свету. Пре подне се окупљамо на служби да је прославимо заједно са Њеним Сином и замолимо је да нас чува и управља на прави пут као заједничка, најнежнија Мајка свих нас.

Трећи дан Божића

Рођење Христово слави се и трећег дана. Славимо и првомученика младог Стефана који је био архиђакон прве Цркве у Јерусалиму и пострадао не одрекавши се своје вере. На овај дан се износи слама из куће а ожалошћеној дечици су некада говорили да се слама озноси јер је "Очо' Божић у Крњешевце".

Примећена је тенденција постепеног одрицања једног по једног обичаја, као што се и у нашем селу све мање практикују ложење ватри и јахање за Божић.