У сусрет Воскресенију - Велики пост

Пред нама су дани који нас уводе и припремају за најрадоснији хришћански празник и централни догађај у повести човечанства - Воскресеније Богочеловјека Христа. Ради тога се Син Божији оваплотио у свету, узео на себе плот - тело. Томе је претходила вековна припрема човечанства у оквиру слободне воље људи и спасоносног Божјег плана, названо једном речју домострој спасења.

Праотац Аврам је живећи у многобожачком окружењу, слободном вољом спознао и поверовао у једног Бога, Творца и Сведржитеља. Аврам је чуо глас истинитог (правог) Бога који му је саопштио да поставља завет, савез са Аврамом и његовим потомством, које ће бити бројно попут звезда на небу и песка у мору и зваће се Израиљ - Божији народ. Почетак Израиља је у јудејском народу који својим постојањем и догађајима у историји представља преобраз и праслику испуњења Божијег обећања о великом Божијем народу - Израиљу. Најважнији догађај у јудејском народу уједно је праслика најважнијег догађаја у Израиљу. То је Пасха, дан који празнују јудеји у спомен на пролазак анђела и излазак из египатског ропства после чега су ушли у Богом обећану земљу. Управо у данима празновања Пасхе догодило се испуњење и нова Пасха – Васкресење Исуса Христа из мртвих којим је сав род људски ослобођен ропства греха и смрти, највећег ропства на свету.

Као што је Мојсије ослободио стари Израиљ провевши га кроз Црвено море, тако и Христос ослобађа Нови Израиљ кроз воду крштења. И као што се стари Израиљ у пустињи прехранио чудесном маном са неба, тако се и нови Израиљ у пустињи овог света храни причешћем – "Ја сам хлеб живота који сиђе с'неба" – и тако улази у обећану земљу. Мојсије је на позив Бога ослободио Израиљ земаљског ропства, а сам Бог је ослободио живот од смрти.

Из неизмерне љубави и неисказаног милосрђа према својим људима, лично Бог је узео на себе створену људску проподљиву природу и учинивши је саставним делом своје вечне личности омогућио јој бесмртност. Као што се Адам као слободна личност одвојио од Бога и тиме онемогућио вечно постојање природе, лишивши је извора живота и апсолутног добра. Сада постоји могућност да све што у Христу (са Христом) умре, са Христом ће и да оживи – васкрсне, као што пева једна руска рок група: "Честитам ти што се живот не завршава смрћу".

Ми за то не тражимо материјалне доказе. Наш доказ је вера, поврење у оно што су наши оци доживели и видели својим очима, а до нас дошло предањем. Да то није фикција већ стварност са Божије стране нисмо ускраћени за видљив доказ. Сваке године на православну велику суботу, на очиглед света Божији благоатњи огањ пали свеће јерусалимском Патријарху и присутним верницима. Ова ватра будући да није од овог света уопште не пече, а цео догађај је под присмотром великог броја полиције, да неби дошло до лажног подметања. Оно што је Христос рекао пре два миленијума, важи и данас: “Очи имају а не виде, уши имају а не чују” и „Бога вама који невидесте а поверовасте“. Нама само остаје да се као и први хришћани, по савету баћишке Серафима, РАДУЈЕМО.

Пост

Пост је један од елемената у живљењу сваког појединца у старом и новом Израиљу. Стварајући нови Израиљ, Господ Исус Христос је рекао – "Нисам дошао да укинем законе и пророке него да испуним". Зато се као и све у Новом Завету (савезу) пост не јавља као наредба већ начин живота који је оставио Господ Исус а у свом животу остварили обилни људи, апостоли, свети оци и мајке. Суптина и мера поста по учењу Цркве укратко је изложена у црквеном календару. У светом предању пост је једна од најзаступљенијих тема, у којој је сваки од отаца Цркве оставио свој запис који се темељи на личном искуству. Ово свето предање је од великог значаја како за монахе тако и за нас мирјане (вернике у свету / миру) јер по речима његове светости Иринеја, будући да нам се често Исус Христос чини недостижним идеалом, много нам значе примери оних обичних људи који су остварили хришћански идеал и постали свети.

Пост је најенергичније средство за формирање хришћамске личности и карактера, јер нам помаже да схватимо да нам је у животу све дозвољено али нам све и не користи. О ономе што је дозвљено али не користи Господ Исус саветује: "Овај се род само изгони постом и молитвом ...". У нашем 21. веку ми тражимо одговор на питање: која нам дела нису на корист? Иако смо изашли из 20. века ми се и даље ослањамо на утилитаризам и чинимо дела из личног интереса а не уз добре намере. Да би остварили лични интерес често се деси да небирамо средства, по оној Макијавелијевој – циљ оправдава средство. У тој злоупотреби слободе, врло лако се скрене у хедонизам – уживање у свему ономе што нам чини задовољство. Епикур би се радовао када би видео колико има присталица у тзв. хришћанском друштву, а био је одбачен у предхришћанској Грчкој, од Платона, Аристотела, Хераклита и већине просвећених јелина. Посрбљени епикуејци су пре 50 година запевали "Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа" и до данас толико напредовали да им је хришћански морал близак колико и таоизам. Зато нам је више него икад раније потребан пост уз помоћ кога личност влада природом, а не природа над личношћу.

У посту се човек учи да господари над собом и одбија сваку разузданост која разара и тело и душу помрачујући тако човеков ум. Потребно је да телесни пост синхронизовано прати и духовни пост јер само тако он није обична дијета. Замислите телесно здравље човека који поједе сву храну са стола намењену за више особа. Такво је и духовно здравље оног човека који неограничено ужива у свему што му привуче поглед. Онај ко научи прве кораке, који су уздржавање од хране, лако ће трчати кроз ветрић животних страсти. Као што родитељи не форсирају дете већ му одреде колико корака да учини, тако и меру телесног поста одређује свештеник. Канони Цркве одређују да се пости среда у спомен издајства, и петак у спомен страдања Христовог. Да би што достојније дочекали Христово рођење, Васкресење, смрт и успење Богородице и дан врховних апостола, постимо онолико дана колико је Црква одредила (уоквирени датуми у календару). Велики часни пост пред Христово страдање и Васкресење траје 40 дана, а храна је у зависности од духовног узраста и физичке снаге. У редовним условима, риба се по канонима једе само на Благовести и Цвети. Мера духовног поста је иста за све: умереност у понашању и чување од сваке нечистоте која прља нашу душу и ум и штети заједници. Насупрот врлини стоји грех, како је то описано у црквеном календару.

Само уз помоћ молитве можемо успешно проћи терапију поста којом се чисти наша душа и јача имунитет против страсти и наших слабости, а Бог ће нас усавршити и осветити.

Исповест и причешће

Господ нас позива: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески!". Још у првим вековима неки су мислили да тај циљ могу постићи само без Бога. Они су из својих Цркава избацивали сваког ко је прекршио и једну хришћанску норму. Званична Црква је још тада то одбацила као први јерес а ипак се у 18. веку таква појава почела јављати у заједницама насталим из протенстатизма – код баптиста и назарена. И данас у званичној Цркви када свештеник даје причешће и каже "светиње светима" народ одговара "један је свет, један је Господ Исус Христос, на славу Бога Оца, Амин." Ми тиме заправо кажемо, нисмо ми свети, Господ је свет, а наше су слабости и греси којих се ослобађамо покајањем и исповешћу у Цркви. Омогућујући то сваком крштеном хришћанину ми следимо други Христов савет: "Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш небески!" Једина у таквој смирености и личном понижењу омогућујемо приступ Божије љубави која нас освећује и спашава. Свима је јасно да је гордост грех, а ако тражимо помоћ и спасење од Бога због наших неколико добрих дела а не због његове неизмерне љубави зар то није гордост пред Богом!?

Потребно је дакле сагледати, шта је то што нас одваја од Апостолског добра, а смернице за то имамо у црквеном календару и делима светих отаца. Свети Николај српски (Велимировић) говори да и душа као и тело може да се разболи. На души могу постојати ране од грехова. Када се кајемо одбацујемо грех, те се ране отварају а сузе покајања их очишћују. Причешће као мелем благ зацељује ране и даје чистоту души. Тај мелем је сам Господ Исус са којим се сједињујемо у причешћу, постајемо Његова браћа, и у Њему синови и кћери Божије и браћа и сестре међу собом што одређује наше међуљудске односе. За почетак, себе видимо као честицу и као такви се причешћујемо Богу и Његовом изабраном народу – Израиљу.

Причешће се врши на Литургији, а за пост као духовну припрему потребно је контактирати свог свештеника како би што успешније постигли жељени циљ.

Припремне недеље

Недеља о Митару и Фарисеју

Ово је прва припремна недеља у којој се учимо молитви која је мајка свих врлина. Реч Божију о молитви ове године смо слушали у недељу 24. / 11. Јануара.

Јеванђеље по Луки 18. гл.10. - 14. стих:
"Два човека уђоше у храм да се моле Богу,
један фарисеј а други цариник.
Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако:
Боже, хвала ти што нисам као остали људи:
грабљивци, неправедници, прељубници
или као овај цариник.
Постим двапут у седмици;
дајем десетак од свега што стекнем.
А цариник издалека стајаше,
и не хтједе ни очију уздигнути небу,
него се бијаше у прса своја говорећи:
Боже, милостив буди мени грешноме!
Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме,
а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се,
а који себе понизује узвисиће се."

Митари су цареници или порезници који због врсте посла којим се баве, а често и начина на који то раде никад нису били омиљени у народу. Са друге стране фарисеји су у старом Израиљу били људи који су се истицали ревношћу у испуњавању верских прописа и због тога били цењени у друштву. Ово су људска мерила, али из ове приче видимо да Божије очи сасвим другачије гледају. По људској је логици да је природно да Бог награди фарисеја за његова добра дела, али као што рекосмо Божија дела су другачија од људских. Фарисеј је том својом молитвом и набрајањем дела обавезао љубав Божију, не доживљавајући је као општу и као сталну Божију особину. Њему нетреба Божија несебична љубав да би се спасао, он има своја дела којима је зададио и обавезао љубав Божију. То је гордост пред Богом којом је он поставио зид између себе и Бога и онемогућио приступ Божије љубави која долази само онима који је ишту јер су свесни да су без ње пропали, ако би се ослонили на своје тј. себе. На крају приче видимо да Господ није осудио ни митара ни фарисеја већ показао резултат њиховог поступања. Зато и једни и други треба да се смире пред Богом и буду свесни: били грешни или праведни избор спасења је у Бога, а не у нас.

У седмици која је следила, после овог прочитаног Јеванђеља нисмо постили среду и петак да не би поступали као овај фарисеј.

Недеља о блудном сину

У недељу 31. / 18. јануара на литургији је читано Јеванђеље о блудном или заблуделом сину.

Јеванђеље по Луки 15. гл. 11. - 32. стих:
"... И рече: Човјек неки имађаше два сина,
и рече млађи од њих оцу: Оче,дај ми дио имања
што припада мени.И он им подели имање.
И послије неколико дана покупи млађи син
све своје, и отиде у земљу далеку,
и онамо просу имање своје живећи развратно.
А кад потроши све, настаде велика глад
у земљи оној, и он поче оскудијевати.
И отишавши приби се код једнога житеља
оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње.
И жељаше напунити трбух свој рошчићима
које свиње јеђаху, и нико му не даваше.
А кад дође себи рече: Колико најамника
у оца мојега имају хљеба исувише,
а ја умирем од глади!
Уставши отићићу оцу својему, па ћу му рећи:
Оче, сагријеших небу и теби,
и нисам више достојан назвати се сином твојим:
прими ме као једнога од најамника твојих.
И уставши отиде оцу својему.
А кад је још подалеко био, угледа га отац његов
и сажали му се, и порчавши загрли га и пољуби.
А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби,
и више нисам достојан назвати се сином твојим.
А отац рече слугама својим:
Изнесите најљепшу хаљину и обуците га,
и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.
И доведите теле угојено да закољете,
да једемо и да се веселимо.
јер овај син мој бјеше мртав и оживје;
и изгубљен бјеше и нађе се.
И стадоше се веселити..."

И овде се виде Божија мерила, различита од људских која изражава онај послушни син. Пред почетак поста треба да се запитамо, јесмо ли као тај заблудели син оставили Бога, нашег Оца и потрошили Божије дарове на грех. Ако јесмо, још увек можемо да се покајемо и вратимо му се јер нас Он са радошђу дочекује и све опрашта. Свети оци сведоче да велика радост на небу бива када се неко каје.

Недеља Месопусна

После прочитаног Јеванђеља о блудном сину следи седмица у којој се још допушта месо у исхрани, а онда се тело припрема за пост. У недељу Месопусну, 7. фебруара су месне покладе када се у Срему за вечеру једу барена шунка и јаја. Јеванђеље ћемо тек чути у Цркви.

Недеља сиропусна

После месних поклада седи седмица када се једу млечни производи и јаја ради припреме тела за пост. Ове недеље се не посте среда и петак. У недељу, Суропусну, су беле покладе када се у Срему поред млека и јаја припремају крофне, а у Русији палачинке. У понедељак који следи, почиње велики часни пост, а о томе ће бити речи у засебној рубрици.

Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети

Лазарева субота

Пре одласка у Јерусалим- престони град изабраног Божијег народа Израиља, Господ се упутио у село Витанију код свог доброг пријатеља Лазара, за кога се прочуло да је тешко болестан. На самом уласку у село пред Њега је изашла Лазарева сестра Марта и са великом жалошћу му саопштила да је Лазар умро и сахрањен пре четири дана. Марта је кукајући рекла- Господе да си ти био овде не би умро брат мој, а и сада знам да шта год заиштеш у Бога даће ти Бог ! Господ се заплакао и рекао- Васкрснуће брат твој ! Ја сам васкрсење и живот, који верује у мене ако и умре живеће. Марта отиде по сестру Марију и људе који ће склонити камен са гроба. Када су стигли до гроба Господ је повикао- Лазаре изађи напоље! На ове речи Лазар је оживео и свима се жалост преобратила у радост тако да су многи поверовали у Господа а неки су отишли да то пријаве црквеним властима. Црквене власти су констатовале да ако се тако настави народ неће бити лојалан њима и Риму већ Исусу,који се издавао за цара Израиљског.За њих нема цара осим Ћесара(Цезара) а они су једини који чувају тешко стечени мир и аутономију земљи и народу. Првосвештеник Кајафа је несвесно изговорио једну велику истину- Ви незнате ништа.Нити помишљате да је за нас боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне. Од тога дана договараше се да га убију.Кајафа је мислио на тадашњи јудејски народ а Христос је заиста умро за сав народ на Земљи како ће мо и видети у недељи Страдања. Зато је претходно васкрсао свог пријатеља Лазара, уверавајући његове верне следбенике да ће и Он васкрснути а и ми са Њим како је рекао Марти. Ово је празник који најављује победу и обнову живота и захваљујући климатској промени и доласку пролећа, ми смо један од ретких народа који можемо у потпуности доживети овај празник, као и сам празник победе живота- Васкрс.Многи народи би пожелели овакве Цвети и Васкрс и права је штета не прославити их достојно у овим савршеним условима.Сутрадан по васкрсењу Лазаревом славимо улазак Господа у Јерусалим где је успоставио Божије Царство. У одељку о Богослужењима смо објаснили да Вечерњем почиње нови дан, тако већ на Лазареву суботу поподне ми почињемо да празнујемо улазак у Јерусалим.

Врбица

Син Божији је ушао у Јерусалим на главна- Царска врата јашући на магарици. Поздрављан је од великог броја народа који су махали палминим гранама и простирали своје хаљине и цвеће по путу куда ће проћи нови Цар,потомак цара Давида, који ће успоставити Божије Царство од давнина најављено.Свети пророк Захарија: ,,Радуј се много,кћери сионска,подвикуј кћери јерусалимска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу... ”(500 год.пре Христа Зах.9.гл.9.стих.). Маса света је узвикивала- Осана (слава) Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње (Божије)! Осана на висини! На овом почетку успоставе Царства било је и доста деце које је Господ поставио за пример грађанства у Божијем Царству. Да би неко био члан тога Царства потребно је да има веру као мало дете, и као што деца верују својим родитељима тако треба веровати у Бога.

Због тога су Цвети тј.Врбица дечији празник и она тога дана имају предност. У нашем селу овај празник се вековима у потпуности празнује,по чему смо данас постали препознатљиви у целом Срему. Како некад тако и данас на Врбици су присутна сва деца из села. Први пут у години се ,,понове” - купи им се нова одећа коју ће први пут обући специјално за ову прилику. После Вечерњег у трократној литији око цркве која представља долазак новог Цара уместо палме ми носимо врбине гранчице.Оно што је при мору палма, у медитерану маслина, у нашим крајевима је врба. Врба је прво дрво које у пролеће озелени и колико год јој током године секли гране,она се несуши.Због те њене жилавости предхришћански панонски Срби су јој приписивали магичну моћ. До примања хришћанске вере у нашим крајевима је постојао култ Врбе. Када би млади хтели да озваниче и ојачају своју љубав обилазили би око врбе и визивали се њеним гранама.Приморски Срби нису имали овај култ већ су га исмевали и данас познатим реченицама- Сигурно ко’ врбов клин; То ће бити кад на врби роди грожђе...Особеност старих Словена је тесна веза са природом коју су поштовали као саставни део свог живота. Тамо где се још увек живи у природи и у складу са њом (на селу) задржали су се и неки елементи културе живљења стари више од две хиљаде година,прилагођени хришћанском духу.Некада се у Војки ишло по Врбицу у свечаној литији на Америчку бару.Свако би одсекао по гранчицу и доносио на освећење у цркву, а данас је цео обред у цркви.Освећеном Врбицом се благосиљају деца по глави да буду напредна и жилава,јака као врба уз речи- Нарасти ко Врбица, дебео/дебела ко гица! Деца око врата носе звончиће као овчице о којима се стара Благи Пастир Христос.Врбица се задева за славску икону и стоји до следеће године. Светковина се наставља концертом народних игара и обичаја Јелоле у извођењу фолклорних ансамбала нашег села и гостију са стране.Ове 2010 године у гостима ће нам бити К.У.Д. из Крагујевца, Горњег Милановца и Дебељаче. Кад падне вече деца на улицама ложе ватре и кокају кокице. Ова ватра је све што је остало од обичаја ,,Лазарице” или ,,Јелоле” а цео обичај се може видети на сценском наступу сеоског фолклорног ансамбла. Лазарице су девојке које представљају сестре васкрслог Лазара, иду кроз село и певају тропар ,,Обшчеје воскресеније” и лазаричке песме за напредак сваког дома. Оне то чине звонећи у клепетушу или ударајући у шерпу и друге металне предмете,и речима- ,,Бежте, бежте поганице ево иду Лазарице! и сл. изгоне змије,жабе,мишеве,бубе и сваку штеточину која може да науди природи која се рађа.То ударање у металне предмете уз одређену попевку зове се јелоле.Лазарица је и свака жена и девојка у својој кући која ујутру на Лазареву суботу очисти кућу и двориште и ту нечистоћу остави поред капије до вечери. Када крену Јелоле кроз село они ту нечистоћу износе на улице и спаљују на великој ватри која се због тога сматра ватром очишћења од сваке нечистоте и болести, због чега је деца прескачу.Када се ватра смири и деца уморе, кокају се кокице као посластица у ово време поста, и тако док се не зачује онај ником драг позив- Децо ајде кући на спавање,касно је!

Цео годишљи круг древних словенских обичаја држан је до половине 20.века од када се постепено укидају,тада због безбожничке културе у друштву а данас због својих паганских корена и данашње модернизације. Мишљења сам да обичаје не треба одбацивати априори као паганске ако их можемо христијанизовати.Постоји за Лазареву суботу такво једно искривљено тумачење које свакако треба одбацити. То је прича како су Лазареве сестре,света Марта и Марија и после васкрсења свог брата идаље кукале па их је Господ проклео и претворио у птице кукавице које најављују нечију смрт.Ова прича осим што је лажна и грех према светима,велика је неправда према једној птици коју мрзе и убијају због њеног умилног гласа. Значи да је паганско оно што је назадно, а то није случај са комплетном старословенском културом.Неморамо веровати у ватре очишћења,али зар није овакав вид одрастања деце у природи и са природом здравији физички и духовно/ментално од седења за телевизором, компјутером и слично.

Тропар Цвети:
Обшчеје воскресеније, прежде Твојеја страсти увјарјаја,
Уверавајући нас пре Твога страдања у опште васкрсење,
из мертвих воздвигал јеси Лазарја Христе Боже,
из мртвих си подигао Лазара Христе Боже,
тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјшче
зато и ми као деца носећи знамења победе
Тебје побједитељу смерти вопијем:
Теби победитељу смрти кличемо:
Осана во вишњих! Благословен грјадиј во имја Господње!
Слава на висинама! Благословен који долази у име Господње!

Недеља страдања

Пут у живот

Пред нама су последњи дани спасоносне делатности Господа Исуса Христа на Земљи.Да би разумели смисао свега што се догодило пожељно би било знати укратко домострој спасења о чему је било речи у тексту ,,У сусрет Воскресенију”.Ту смо споменули да се Господ Исус Христос јавља као ,,други Мојсије” који својом смрћу и васкрсењем из мртвих свим људима даје слободу од ропства греха и смрти.Највеће робовање човека је његова подчињеност сопственим страстима.Значи да стварна слобода није да човек чини шта жели, да говори шта жели, да једе шта жели. За хришћане ово није стварна слобода.Права слобода јесте слобода од страсти тј.греха који одваја од Бога и узрокује смрт. Да би достигли ту слободу потребно је одрећи се греха и тако своју вољу усагласити са вољом Божијом. Не да се одрекнемо своје воље већ да поставимо границу жељеног на оно што има предност.

Ево како је то Исус Христос урадио.Он је усагласио вољу човекову са вољом Божијом и оставио нам пример којим путем и ми да идемо.Током целог боравка на Земљи Он је говорио да није дошао да чини своју вољу него вољу Оца који га је послао. Будући безгрешан Он није морао да доживљава последице греха (читај: одвојености од Бога):невоље, страдање и смрт. Чак је у једном моменту завапио: ,,Оче ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова, али опет не како ја хоћу него како је воља Твоја.” Нисмо злонамерни ако се запитамо: зашто је таква била воља Божија? Одговор се крије у неизмерниј љубави Божијој према свим људима, чак и оним још нерођеним. До Христа невоље и смрт су биле само последице греха- одвојености од Бога, а захваљујући Христу оне су нешто што је заједничко за људе и Бога. Велика је утеха што сада ко жели може свој живот са свим радостима и невољама да проведе са Богом и ако га заврши са Богом са Њим ће и васкрснути за живот вечни. Тако Христовом жртвом наш живот а поготово невоље које нас сналазе добијају неки смисао.

За живот са Богом и у благостању и у невољама постоји само један пут а то је Христов пут на Голготу. Господ Исус каже- Нико неможе доћи Оцу до кроз мене; и -Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој. То да се одрекнемо себе значи да се одрекнемо своје грешне воље, а пошто је она део нас- грех је такорећи органски везан за нас као нека болест, одрицање од њега је наше својеврсно духовно распеће. Свети апостол Павле то потврђује речима- Никто же без грјеха толко једин Бог (нико није без греха само један Бог). А савремени човек каже- Ја нисам грешан, нисам ништа украо, нисам никог убио...А гордост, самољубље, корисољубље, непоштовање другога и уздизање над њим...Рећи да верујемо у Бога и волимо га, а живимо како ко хоће, исто је као нпр.рећи- волим ја своје родитеље али ја хоћу да се коцкам са њиховим новцем који зарађују за мене.

За разлику од секти ( seculare-одвојити се од нечега чему си припадао) у нашој православној Цркви је Христов пут на Голготу до Васкрсења. Секташи из својих заједница избацују грешне људе а код нас постоји распеће за сваког човека, а то је света тајна покајања у којој се одричемо греха после борбе у посту и молитви.

Први човек који је рекао ону чувену- Живот је борба, био је свети апостол Павле, који је мислио управо на овај вид борбе за Живот, а не борбу против других, животињску борбу за опстанак.

Велика Недеља у Војки

Код православних Словена уобичајени назив за недељу Христовог страдања је Страсна седмица.У старослованском језику страст је реч која има двоструко значење. Она значи грех, а значи и страдање, у зависности од реченице у којој се налази. Ово је веома висок степен хришћанске културе у којој је једино право Страдање заправо сам грех. У случају страсне седмице нема значење греха већ само страдања.Други назив је Велика недеља, због великих дела која је Господ учинио за нас.

Као и у целом православном свету и у нашем селу се новозаветни догађаји доживљавају као живо присуство Христа у свету. Видели смо како је то било за Божић, а дани страдања и Васкрсење Господње немају толико народних обичаја већ су у стварност преточени последњи Христови дани, судбоносни за све нас. Тако то није само сећање већ наше учешће у свему што се тих дана догадило односно дагађа.

На почетку недеље црква се ,,облачи у црнину’’, тј. светле тканине које украшавају цркву замењују се тамним у знак жалости због Исусовог невиног страдања и смрти. У православљу свака боја има своју симболику а љубичаста је боја жалости. Међутим на просторима Карловачке Митрополије као и у Русији уобичајена је црна боја која није само туга већ представља какво је било време када је Христос Разапет,а била је тама по свој земљи. Шта се све Господу догађало нећемо овде писати већ вас позивамо у Цркву да све то доживите и видите реалније од било ког филма снимљеног на ту тему. И данас постоје Христови ученици, жене и девојке мироносице, као и они који у Његовим нај тежим тренутцима нису са Њим. Они који проводе ове дане у весељу заправо се ругају Христу и сваки наш грех поготово у овим данима је још једна иглица у трновом венцу на глави нашег Благог Пастира.

На Велики четвртак Господ је са својим ученицима јео Пасхалну вечеру (види текст ,,У сусрет Воскресенију”) и установио како ће се сви људи тајанствено сједињавати са њим у светом Причешћу. Зато се то зове Тајна вечера, која је данас литургија и служиће се и на овај дан њеног постанка у 9:30 часова. По завршетку литургије следи припремање причешћа које ће се чувати током целе године и носити болеснима у немогућности да дођу у Цркву. Затим се везују звона у знак жалости, јер су она једини инструмент у цркви, а на остале молитве се позива ударањем у клепала. Истог дана у 20 часова служи се треће велико бденије са читањем 12 страсних Јеванђеља која говоре о Христовом страдању и путу на Голготу при чему се износи икона Распећа Христовог на поклоњење и целивање.

На Велики петак у току преподнева мушкарци намештају Христов гроб, а девојке и жене доносе цвеће и украшавају га. У 20 часова почиње низ богослужења. У већини цркава она почињу раније, а код нас у Војки кад Сунце зађе да би била иста атмосвера као кад је Господ издахнуо и била тама по свој земљи.Прво се служи Вечерње када свештеник уноси икону Распећа у олтар (скидање Исуса са Крста) и износи Плаштаницу- платно у које је било увијено, а сада насликано Христово свето тело и ставља га у гроб тј.на плочу миропомазања. Око гроба се окупљају Христови следбеници међу којима највише женски свет које (као некад мироносице) певају песме светог Владике Николаја о Страдању и свему што их је Господ учио. За то време у побожној тишини верни се поклањају и целивају Господа на одру. После целивања служи се Повечерје када се чита канон ,,Плач Мајке Божије” , а по завршетку опет се певају духовне песме. Око 23 часа почиње Јутрење на коме се певају статије- званичне песме о страдању и смислу свега што се догодило. У поноћ на Велику суботу звона се дреше и звони се за захрану. Тада се у опходу око цркве носи плаштаница уз певање ,,Свјати Боже” после чега се уноси у цркву и полаже у гроб.

Кад умре неки наш познаник или неко драг ми из поштовања одемо на сахрану.Поготово ако је то нека важна личност у селу и околини многи журе да се нађу у броју оних који ће је испратити. Може се чути како неки поносно истичу да су били на сахрани друга Тита, председника Милошевића, премијера Ђинђића, патријарха Павла. Дали сте икад чули да је неко био на сахрани безгрешног Сина Божијег? На тој сахрани ,,нема гужве” притом није ни далеко-у оближњој Цркви, а има ли боље, веће и важније личности од Њега. Незнам, можда људи незнају за величину његовог страдања и жртве за нас, размислите о томе.

На Велику суботу Господ је телом био у гробу а душом у Аду,месту удаљеном од Бога где су биле душе првих људи и свих рођених до Христа.Господ је уништио врата пакла и све људе одвео са собом у Рај. Ово је почетак Васкрсења, и сваке године се манифестује на Христовом гробу у Јерусалиму силаском Благодатног Огња са наба (види слику у тексту ,,У сусрет Воскресенију”).По предању цркве Врата Раја су од Великог Петка до краја Светле седмице отворена за све који се у то време упокоје. Велики петак је дан жалости и зато се ускршња јаја фарбају тек на Велику суботу, која ја почетак Васкрсења.Прво црвено јаје као симбол Христове крви и Васкрсења, понела је са собом мироносица којој се прво јавио васкрсли Христос- Марија Магдалина.Она је радосно носећи вест о Васкрсењу дошла до самог Рима и Цезару уручила црвено јаје уз речи:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!