Историјат Цркве у Војки

Хришћанство је чудесан друштвени феномен који пројављује идеју Божијег Царства у срцима људи, одакле се оно као светлост шири до краја Земље, доводећи у јединство различите људе и љихове народе. С' обзиром да то није јединство у некој науци или доктрини, већ у личности савршеног човека, Богочовека Исуса Христа, разумљиво је зашто је баш срце (у всја внутрењаја моја) тај орган којим се стиче чланство у Царству Божијем. Изграђујући своју личност по мери и узору на Исуса Христа, живећи са Њим да би се превазишла сопствена грешност, тиме одређујемо наш однос према другим људима, али и њих према нама. Е па сад замислите друштво истомишњеника у тим тежњама -
ето то је Црква.

Овакве хришћанске заједнице настале су на овим просторима у првим вековима после Христа, а један од првих сирмијских епископа био је Свети мученик Иринеј (+304 год.). Још више су утврђене од равноапостолних Светих Кирила и Методија, Светог Саве (његов наследник на трону био је Свети Арсеније Сремац из Старог Сланкамена), владарских кућа Немањића, Лазаревића, Бранковића и Штиљановића који су поседовали земљу у Јужној Угарској где су Срби чинили већину. Од Фрушке Горе створили су нову Свету Гору са 40 манастира. На овим темељима Православље је чврсто стајало на ветрометини сремске земље преко које се путовало са запада на исток и са истока на север и запад.

Војка се тако и формирала, на укрштању тих путева, као коначиште за путнике и војску на путу, које је на писаним споменицима забележено 1332. и 1416. године.

Миран живот нарушила је најезда Турака који су наше претке нагнали у бекство на север, а многе и уморили мученичком смрћу. Турци су у свом безумљу раскрчили шумарке и лугове у целом равном Срему да би имали бољи поглед. Србе су ипак позвали назад да служе као живи зид против непријатеља.

Поред старих војчана, Турци су у Војку населили и Србе иѕ Емедеревског и зворничког Санџака. Дали су им неке повластице и слободу у исповедању хришћанске вере.

Остало је забележено 1578. године да је у Војки службовао један поп, у цркви за коју претпостављамо да ако није била земуница, сигурно је била плетара облепљена блатом или брвнара.

Ослобођење од Турака такође је прошло крваво и рушилачки. Турци видевши да губе од хришћанске војске, повлачили су се уништавајући све пред собом, и било је горе страдање од првог.

Чим су се ослободили и опоравили, војчани су 1727. године на месту где је била стара црква од двета, изградили прву цркву од чврстог материјала. Посветили су је празнику преноса моштију Светог Оца Николаја. Око цркве је било гробље, а све се то налазило на месту данашњег Дома културе и парка. Први свештеници били су Рака Гавриловић из Прогара и Иван Теодоровић, рођени војчан. Господин Иван је учио право у Београду и славено-сербску граматику код Максима Суворова, док још није створена прва школа у Карловцима. То знање је искористио пишући митрополиту Мојсију Петровићу притужбе војчана на изузетно тежак живот у Земунском властелинству, што је прослеђено на Царски двор. Уследило је организовање сремско-посавске границе, а северни део остао је властелину. Војка је ту била највеће место па је тако настало Војачко властелинство. Оно је било једно од најозлоглашенијих у Царству, и из ње се често бежало. Догодио се и обрнут процес. Приморани глађу, у Војку су се досељавали Срби из Лике, Крбабе и других западних српских земаља.

Сва земунска управа премештена је у Војку и Голубинце. Пристигли су и католички мисионари - капуцини па зато у Војку на Марковдан 1752. године долази вукарни епископ Партеније Павловић (помоћни владика митрополита Павла Ненадовића). Тада су били пароси Јован Петровић и Лазар Живков, а када је владика био сигуран да може напустити село оставио је са собом још три свештеника: Филипа и Алексу Попова и Самуила Зековића.

1766. године Војка улази у војну границу. Раздењена је властелинска земља и организован живот у породичним задругама. Учестало је досељавање Срба јер су једино у граници били слободни од властелина (спахија) али су зато одлазили у ратове. Живело се опуштеније, а као резултат тога у Војки је 1774. године отворена прва школа у којој је учитељ Глигорије Марковић учио читаљу, писаљу, веронауци и појању.

У то време, појавила се потреба за већом црквом, и она је почела да се гради 1851. године. То је данашња цrква која је изграђена до 1857. године. Иконостас је до 1859. године израдио сликар Павле Чортановић. Свештеници који су тада слижбовали су Стефан Марковић (војчан) и Урош Лазаревић. Представници Црквене Општине били су Софроније Радосављевић, Живан Николин и Милош Дудић, а тутори били су Милутин Грујић и Јевтимије Чобановић. Тривун Вујин, бивши царско-краљевски сатник завештао је 500 форинти за изградњу порте (црквене ограде). Поред многих значајних личности у то време, Војка је српској Цркви дала још два свештеника, Милоша Екмеџића, пароха у Војки и Пећинцима и Јеврема Белегишанина, пароха у Дечу. До окончања војне границе, у Војки је службовао и свештеник Александар Батос.

Укидањем границе Срем уместо да уђе у састав Српске Војводине, насилно је припојен Хрватској. Сремци су и даље војска, али сад на новом фронту у борби за очување свог имена, православне вере и ћирилице. Уточиште и заштита је била у Цркви, а код нас у личности нашег војчана - свештеника Димитрија Станисављевића, чија кућа и данас служи за стан свештеницима.

Друга борба коју су војчани водили била је за очување власништва над земљом. Гледајући на немачке досељенике, Србима више није била модерна породична задруга па су почели да се деле, уситњују поседе, а што је најгоре, да их за мале паре продају истим тим немцима. У Срему су тако многе богате куће пропале, али је у Војки то било ређе. Сачувале су се многе задруге, а за оне који су се одлучили за другачији вид опстанка основана је Земљорадничка задруга чији је први председник био други виспревни војачки свештеник Милан Попадић. Строго се водило рачуна да сва земља остане у војачким рукама, а у недостатку људи земљу је куповала Црквена општина која је од дотадашњих 50 достигла 129 јутара. Црква је дакле била бедем, не само опстанка (духовног и материјалног), већ и развоја села у сваком смислу. Признаћете да ово личи на војачку верзију "поп Ћире и поп Спире", али у најпозитивнијем смислу.

Смрћу проте Димитрија, прота Милан је изгубио руку помоћи, а нашао ју је у Димитријевом сину - младомс вештенику Бладиславу (Влајку). Одузимањем свих стечених привилегија Србија у Аустро-Угарској, започета је Голгота нашег народа, која је неминовно довела до великог Васкрсења.

После I светског рада све српске земље стале су под круну православних помазаника Божијег, Краља Петра I Ослободиоца, што се одразило и на црквени живот. Обновљена је српска Патријаршија и Црква је почела да дише пуним плућима а то се осетило и у нашем селу. Духовност је више него икада почела да се развија и наша Равница је постала сва торжествена и рождествена. Није било оног у селу који није знао Црквено појање. Нигде се тако мистично није певало "Рождество" као у тој нашој Равници. Ако би неки путник или гост тада боравио код нас, о Божићу, мислио би да се управо тада у тој Равници под снегом, родило отроча младо превјечни Бог. Во Јордање се певало пуним торжественим (свечаним) гласом. Ту молитвену армију која се разлегала улицама пратио би мирис тамјана и босиљка и сво би се село испунило божанском енергијом Бога Јављенога коју људи упијају у себе.

То је била духовност која је утицала на културу живљења и чинила срећним све који су јој били привржени. Војка је неминовно била захваћена богомољачким покретом Светог владике Николаја Велимировића. Недељом би се пре подне окупљали на Литургију, а поподне у Црквеном дому на духовне разговоре уз појање духовних песама. Све је то било под пастирским руковођењем проте Милана П. (до 1923. године), поп-Влајка, како су га војчани звали (до 1935. године) и подједнако цењеног Стевана Санодера (1927-1941. године).

II Светски рат, још једно велико страдање које се не може заборавити. Имена пострадалих Војчана записана су на споменику на војачком раскршћу и на војачкој Железничкој станици, и наравно, у памћењу свих потомака. У јесен 1941. године прота Стеван је морао да напусти село по наредби хрватских окупаторских власти. На Српску Нову Годину 1942. године, црква је запечаћена. Верни су се без свештеника окупљали на молитву и читање Јеванђеља по кућама, што није само одраз храбрости већ и свести о потреби заједничке молитве.

Покушај проте Стевана да се 1943. године врати у село није уродио плодом. Последњи пут је прославио Ускрс са својим парохијанима и после неког времена се вратио у своје родне Чортановце. Немци Војчани, породице Хелерман и Волф, спречили су веће страдање и рушење велике цркве. Ипак, усташе су срушиле капелу и крст који су подигнути кад и нова црква, на месту старе цркве у општинском дворишту.

После рата Црква се нашла у потпуно измењеној ситуацији. Осим што јој је одузето 110 јутара зенље, много већи проблем био је духовне природе. Војчани нису могли да прихвате ограничење духовног живота само на обредни део у храму. Наставили су и даље да јасно спроводе своју духовност и зато су редовно, на велике црквене празнике, остајали без електричне енргије. Сваке године се ишло у Вертепе и сваке године су Вертепи уз батинања затварани у станицу милиције у Старој Пазови. Када би неке војачке комунисте прозивали у партије што се у њуховим кућама славе верски празници, они би то правдали тиме да то раде њихове жене и да не смеју у то да се мешају, јер ће се оне почети мешати свима њима у партију, па боље да буду мирни.

Божић се масовно дочекивао на улицама уз ватре у сваком комшилуку и певање божићних песама. На Лазареву суботу се ишло свечано у Литији по Врбицу на "Америчку бару", а у повратку се служило вечерње и светила врбица. У то време били су свештеници Илија Бошњаковић, а после њега прота Пека Вукотић. Вредни су помена и црквени одборници који су покренули обнову цркве и плашећи се да неће сакупити довољно новца, неки од њих (без знања жена) ставили хипотеку на своје куће или другу имовину. Последњи прилози су први пут бројани пред мајсторима и за чудо, уз Божју помоћ, сакупљено је "тачно у динар". Радови су могли да почну. Црлвени одборници су били Боривој Бугарин, Ђорђе Екмеџич, Живко Зековић (Срданов), Јован Лукин, Никола Живковић, Сава Хаѕић, Златимир Нинковић, Лазар Ђурић, Миливој Грујић, Рада Инђић, Душан Смиљанић, Рада Добродолац, Драга Врачев, Буда Мирковић, Лазар Павковић, Мића Сарић, Здравко Тарлаћ, Никола Рајковић и Бранко Филипин.

Јасно је да је ово време било својеврсан испит вере у народу. Ко је хтео да буде верник слободно је то практиковао у својој кући, а ко није, смешила му се каријера и положај у друптву и држави.