Црквене занимљивости нашег села

У нашем селу осим Цркве постоји једно древно светилиште из времена када је Земља била ближа Небу. Из народног предања и једног списа карловачког проте Василија Константиновића – "Тридесет дана на убаву путу", сазнајемо о настанку извора свете воде – Водице, који се налази на путу између Војке и Старе Пазове. Боравећи у Војки крајем 19. века прота Василије бележи да је село добило име по чудотворној води. Он је то написао на основу старе поповске књиге у којој је 1840. год. забележено "Село Војка, тако се зове по извору, где је сад бунар са којега поје марву украј пута, који и у време суше, кад сви бунари усахну, има доста воде". Старац Марко, који је 80 година живео, не памти да је у Војки кадгод вода усахнула. Од старијих мештана сазнајемо да је једној девојци сама Богородица рекла да то место уреди као светињу и Њено место на земљи. Убрзо затим, та или нека друга слепа девојка је прогледала умивши се на том извору. Прота Василије је у оно време чуо од Војчана да је половином 19.века бунар уредила Села Чолаков уз помоћ Ђурђа Гајиног који су ту поставили велики крст и икону Богородице. Од тада се на овом месту почео стицати многи народ тражећи утехе и здравља души и телу, особито на Спасовдан. Копањем великог канала Водица је зароњена али су је убрзо обновили. Значај и поштовање војачке Водице може се видети из тога што кад данас питате старе богомољце у Банату и Бачкој о Војки, они ће вам рећи да знају за Војку јер је то (наводно) манастир Свете Мајке.

Поред духовне, Водица има и историјску вредност. Наиме, када је у І Свет. рату српски народ почео масовно да ослобађа све своје земље, срп. војска је продрла и у Срем. Напад Бугара са југа је охрабрило и ојачао непријатеља за напад са севера, па се војска повлачила из Срема и у Београду формирала чувени витешки пук Мајора Гавриловића за одбрану престонице. У Срему је остао један војник који је цео дан стајао на путу поред Водице држећи одступницу својим друговима и као херој мученик пострадао. После овога, несумњиво да је храбрости и витештву српске војске била додата и помоћ Царице Небеске, те је извојевана победа и ослобођење свих Јужних Словена, који нам данас окрећу леђа.

Срби су, пак, претходних деценија у великом броју Богу окренули леђа и једна група таквих људи је срушила Водицу. Од тада су се на том месту потпуно необјашњиво почеле догађати саобраћајне несреће због чега су пазовчани остатке св. бунара назвали "уклети споменик". Војчани су схватили да се то догађа јер је оскрнављена светиња па су бунар обновили 80-тих година прошлог века који као такав и данас постоји.

Почетком овог века вода је у бунару пресахнула. После дугих молитава покојни брaт Љубинко Хаџић-Гаринчо је сишао у бунар и извадио пар кантица земље после чега је вода потекла у неколико млазева један изнад другог. Од тада му је животни циљ био да на Водици направи духовну оазу, али је Богомајка наставак посла оставила неком другом, позвавши брата Љубинка у своју близину. После његовог одласка непознати богохулници су изломили икону Богородице Тројеручице чије је делове отац Лазар налазио у каналу. На њено место стављена је икона Богородице са њеним житијем. До пре неку годину до Водице се долазило Литијом на Спасовдан, као испраћај Господа Христа пред вазнесење на небо, али је тај обичај услед малог броја верника прекинут. Данас у светом бунару нема воде, а баштицу и споменик одржава наша Дада, Славица Релић.